Nastavljamo seriju intervjua sa stonoteniskim radnicima koji su ostavili traga u našem sportu. Naredni sagovornik je zaista specifičan po mnogo čemu, ali jedinstvenost koju možemo pronaći kod njega jeste ta da je bio svedok najuspešnijeg srpskog stonoteniskog kluba u poslednjih pola veka, i kao igrač i kao trener.
Mirko Gavrilović (foto: Ivan Weitzenfeld)
Možda nije učestvovao baš u svih skoro 3.000 trofeja subotičkog Spartaka, ali jeste u dobrom delu, te je i opravdano najpozvaniji da govori o tome. U pitanju je Subotičanin Mirko Gavrilović, u stonoteniskim krugovima poznat po nadimku Pikec, trener i mlađih selekcija Spartaka i prvog muškog tima.
Mirko, kada neko pomisli na subotički stoni tenis, prva dva imena koja se izgovaraju su Vilim Harangozo i Zoran Kalinić. Zanimljivo, obojica su titule prvaka sveta osvojili sa Zagrepčanima, dakle obe titule Jugoslaviji je donela zagrebačka i subotička škola stonog tenisa. Harangozo 1954. sa Žarkom Dolinarom, a Kalinić 1983. sa Dragutinom Šurbekom. Koliko su ti rezultati uticali na vas lično da budete bolji igrač, jer ste imali neverovatnu konkurenciju pošto je Spartak davao godinama reprezentativce, ali i da postanete bolji trener, jer ste imali priliku da radite i budete u sali sa vedetama Jugoslovenskog stonog tenisa?
”U jednom pitanju ste mi postavili mnogo potpitanja. Naterali ste me da se vratim unazad pedeset i nešto više godina. To su bila “neka druga vremena”, što bi moj sin Branko rekao. Tada je bilo sasvim uobičajeno da se sluša trener, da se usvaja njegovo znanje i mišljenje. Ja sam imao sreću da sam imao odličnog trenera, Rakić Todora, Tošu. A on je imao svog, takođe odličnog trenera, Vilim Harangozoa, što znači da se znanje prenosilo sa generacije na generaciju. Svi smo mi, moji saigrači, Kalinić, Mesaroš, Matković, Santo, pa i ja, i još mnogo igrača deo te subotičke stonoteniske škole. Toša je u stvari bio nešto više od trenera. Bio nam je učitelj – Veliki “Guru”. Učio nas je pre svega stonom tenisu, ponašanju, u ringu i van ringa. Učio nas je kako se ophoditi sa ljudima, učio nas je životu, i hvala mu na tome. Na kraju i on je učio od nas, što je vrlina velikih trenera. Ja sam bio treći igrač u ekipi. Za to moje treće mesto u ekipi sam morao mnogo da treniram, da se borim da bih ga zadržao. Rasli smo kroz svakodnevne treninge u klubu, ali i na zajedničkim pripremama reprezentacije Jugoslavije. Da podsetim mlađu generaciju, Jugoslavija je uvek bila među četiri najbolje ekipe Sveta. Čak 1991. god. nam je izmakla titula Svetskog ekipnog prvaka, gde je nesretno Ilija Lupulesku izgubio od Persona (budućeg prvaka Sveta), odlučujući meč u finalu. Radi mog specifičnog stila igre, za one koji me ne poznaju ja sam branio sa softom, bio sam često pozivan na pripreme reprezentacije Jugoslavije. Tu sam imao priliku da treniram sa stonoteniskim velikanima, pod nadzorom još jednog velikog trenera, Duška Osmanagića. Ne znajući i ne razmišljajući u to doba o tome, usvajao sam od svakog trenera po nešto i sklapao neke moje ideje o ovoj prelepoj igri, koje sam kasnije razvijao kao trener Spartaka. Kalinić Zoran je sa Dragutinom Šurbekom osvojio titulu Svetskog prvaka u igri muških parova 1983. god. u Nagoji. Ta titula ima mnogo veću težinu nego što i mislimo. Na tom Svetskom prvenstvu, reprezentativci Kine su osvojili sva prva mesta u muškoj i ženskoj konkurenciji – osim u igri muških parova. Za Kalinića kao igrača parova smo u šali pričali u klubu, da jedino sa spremačicom u klubu nije osvojio neku titulu u igri parova. Čak sam i ja imao tu sreću sa njim da osvojim titulu prvaka Jugoslavije u igri muških parova i to pobedivši u finalu Iliju Lupuleskua i Slobodana Grujića, koji su nekoliko meseci pre toga bili među četiri u Evropi. Ja baš i nisam bio kao neka “spremačica”, jer sam i sa Šurbekom u igri parova osvojio drugo mesto na prvenstvu Evrope, ali za veterane.”
Harangozo i Dolinar (foto: Wikipedia)
Vas ubrajaju među najbolje igrače Spartaka tokom njegove istorije. Među imenima ste poput braće Harangozo, Vojkana Markovića, Kalinića, Mesaroša, Šoša, Matković Ace, Santoa i drugih. Naravno, svako od pomenutih nosi neku svoju generaciju, neki svoj uspeh. Upoznajte nas, dok ste igrali, za koje vreme se veže vaše ime?
”Spartak je veliki klub, koji je ako računamo i STK Subotica iz koje izrastao Spartak, kroz skoro stotinu godina tradicije iznedrio generacije i generacije virtuoza ove igre. Igrači koji su ponikli u našoj subotičkoj školi stonog tenisa su osvojili sve što se moglo osvojiti. Još 1939. godine Tibor Harangozo je doneo u Suboticu srebro sa svetskog prvenstva u Egiptu. Od tada su naši igrači osvojili 23 medalje na svetskim i evropskim prvenstvima, od čega dva svetska i pet evropskih zlata. Ja sam imao sreću i privilegiju da budem deo, možda i najtrofejnije generacije Spartaka. Moje vreme vezujem za 1968. godinu kada sam počeo igrati. U to vreme Bela Mesaroš je bio najbolji igrač u Spartaku, a Kalinić, Matković, Santo, ja i još mnogo igrača smo “vukli” za njim i uz njega stasavali kao igrači. Naravno da su treninzi bili svakodnevni, a kada se moglo i dva puta na dan smo trenirali. Za vreme školskog raspusta, obavezno dva treninga stonoteniska i plus kondicioni trening. Dok smo studirali, naravno da smo imali dva treninga na dan, jer uz dobru organizaciju može se obrazovati i baviti sportom, ako se hoće. Želeo bih da kažem još jednu važnu stvar, radi današnje omladine. Uz takvu organizaciju, uspeo sam da završim Višu školu za drumski saobraćaj i Ekonomski fakultet i da zasnujem porodicu. Hoću da kažem da je obrazovanje i porodičan život, veoma važan segment dobrog i kvalitetnog sporta i života uopšte.”
Šta je tajna uspeha Spartaka? I dan danas egzistira na visokom nivou. Jedan od retkih klubova tokom cele istorije ima kvalitet i u seniorskom i u delu mlađih kategorija što je veoma teško, zar ne?
”Verovatno je deo odgovora dat i u prethodnom delu teksta. Tajna uspeha Spartaka je pre svega rad, zajednički treninzi. U klubu su nas učili osećaju pripadnosti klubu, što danas nije čest slučaj. Klubovi su pred velikim izazovom da u decu usade osećaj pripadnosti klubu, gradu, državi. Roditelji često uče svoju decu da misle samo na sebe i svoje rezultate. Ne razumeju da njihovo dete neće napredovati ako i drugo dete ne napreduje u stonom tenisu. Ja nikada ne bih “bio” to što sam “bio” kao igrač, da nije bilo Kalinića, Mesaroša, Matkovića, Santoa i suprotno gledajući, ne bi bilo ni njih da nije bilo mene, odnosno svih nas. Mešanje roditelja nije problem samo u našem sportu, već i u drugim granama sporta, nažalost. Mi se kao klub trudimo da napravimo zdrav odnos sa roditeljima, da ih čujemo, ali i da klub zadrži sopstveni status. To je izuzetno teško ostvariti i to je nešto što podiže i našu odgovornost i naše obaveze. Vreme se menja i mi moramo da se menjamo, ali odnos trener-igrač mora da postoji. Igrači moraju da poštuju svoje trenere, da vole svoj klub, da poštuju svoje saigrače, da imaju klupske drugare, jer je to jedini put da postanu veliki igrači. To je nešto čime se mi u Spartaku vodimo, kroz sve ovo vreme. Spartak je jedini klub u Evropi, unazad četredeset godina, koji je osvojio Evropski kup sajamskih gradova, sa sopstvenim igračima, a mi smo svi iz Subotice. I u to vreme je svaki klub imao stranca, osim Spartaka. Nije to baš današnja novotarija. Mali podsetnik: u to vreme postojala su dva Evropska kupa, Kup šampiona i Kup sajamskih gradova, koji smo u dva navrata osvojili. Kao što znate Evropski Kup šampiona su igrali prvaci svojih država, a svi ostali su igrali Kup sajamskih gradova. To znači da je u Kupu sajamskih gradova igralo oko 15 nemačkih klubova, 7 mađarskih, 7 francuskih… 1977. godine u Beču smo prvi put osvojili Evropski kup sajamskih gradova, pobedivši u finalu mađarsku ekipu “Ganc MAVAG” rezultatom od 5:4. To mi je i danas najdraža pobeda, u devetoj odlučujućoj partiji gde sam sa 21 godinom pobedio iskusnog mađarskog igrača Kočiša. Devete odlučujuće mečeve nisam gubio. Inače u prvom kolu Evropskog kupa te godine, smo igrali protiv takođe Mađarske ekipe “BVSC” iz Budimpešte u postavi: Gergelji (prvak Evrope), Beržai (vicešampion Evrope), Takač (reprezentativac Mađarske), Rožaš (rezerva), prvak Evrope u igri parova. U žargonu mladih, “oprali” smo ih 5:1. Tek onda smo shvatili da smo postali dobra ekipa tj. igrači. Nije bilo naših roditelja da nam kažu da smo postali dobri igrači, već smo sami došli do tog saznanja. E tu su te razlike. Spartak je osvojio Evropski kup, ali smo u prvoj Ligi bili “samo” četvrti u Jugoslaviji. Samo da Vam dam do znanja kako je Liga bila jaka. Kasnije je Spartak igrao i polufinale Evropskog kupa šampiona.”
Kako ocenjujete današnju mušku reprezentaciju Srbije? Deluje da je smena generacije na pomolu. Koje je Vaše mišljenje?
”Smena je trebala odavno da se dogodi. Levajac je trebao da predvodi mlade na Svetsko prvenstvo. Imamo mlade igrače kao što su Gacev, Đilas, Tepić, Bognar, Oros i ostali, izvinjavam se svima koje sam preskočio. Možda oni nisu ono što bismo mi želeli, ali za to smo mi krivi, svi zajedno, Stonoteniski savez Srbije, regionalni savezi, klubovi, treneri, roditelji i na kraju sami igrači. Igračima nije lako da napreduju. Konstantno, dugi niz godina se ne ulaže u mlade u Srbiji. Zapravo ne znam odakle da počnem, sa kritikom: pripreme mladih (kadeta i juniora, naravno kadetkinja i juniorki) pred prvenstvo Evrope za mlade traju 10-12 dana. To nije dovoljno. A pre toga mladi nisu odlazili na međunarodne turnire uoči Evropskog prvenstva. Mogao bih u nedogled da kritikujem, ali bolje da dam predlog šta učiniti. Jedino rešenje za oporavak stonog tenisa u Srbiji je stonoteniski centar, pod patronatom STSS. Bez centra, nema rezultata. Nisam ja to izmislio, to su smislili savezi drugih stonoteniski država, koje su daleko ispred nas u stonoteniskom svetu. Samo da pojasnim i da kažem šta je moje viđenje stonoteniskog centra. Jedanaest meseci zajedničkog treniranja najboljih takmičara u jednom mestu, uz osigurano odgovarajuće obrazovanje (osnovno, srednje, visoko). Povremeni odlasci na turnire i naravno povratak u centar posle turnira i nastavak zajedničkih treninga. Dugo slušam da nema para za stonoteniski centar. Mislim da ipak nije bilo dobre volje. Novaca nikada nema dovoljno, ali zato služi menadžment, da ih dobro i domaćinski rasporedi. Za trenažni rad, za razvoj igrača mora da bude, a za sve ostalo ne mora, npr. egzotična putovanja po svetu. Ako se samo malo vratimo u prošlost lako ćemo doći do zaključka da su naši mladi talentovani igrači, nakon jasne nebrige STSS, lutali po raznim centrima u Evropi da treniraju. Ja bih rekao su oni bili sparing partneri u tim centrima i ništa drugo. I u to sam siguran. Gde su nam “nestali” talenti kao što su Subotić, Crepulja, Nađnemedi, Petkov, a po mom mišljenju i igrači koji su dugogodišnji reprezentativci poput Petea i Jevtovića, koji su imali lepe karijere, su sa svojim talentom mogli mnogo više da urade. Najveći krivac za to je STSS, pa redom svi ostali.”
foto: Ivan Weitzenfeld
Od pre nekoliko sezona klubovima u Super ligi Srbije je dozvoljeno da registruju do dva stranca. Mnogi su to učinili jer se igrao turnirski sistem, a znamo i za pravilo dvojne registracije. Dobili smo kvalitetne igrače, ali ima i utakmica bez takmičarskog značenja. Da li postoji neka zlatna sredina u tome, kako bi ste Vi to uradili?
”Čemu dva stranca u ekipi? A gde su naša deca, takmičari? Ovo je samo način da se u našim klubovima ne radi sa mladima. Zašto da radite, kada je jednostavnije da kupite igrača za meč. Da biste razvili igrača morate da radite deset, dvanaest godina, teško i naporno. Mnogo prepreka ćete imati na putu da napravite igrača. Nama u Spartaku svake godine u salu uđe više od stotinu dece, koja lako odustaju, čim je teško. Samo najbolji ostaju. Naravno da je lakše kupiti igrača. Mislim da je opet problem u STSS-u. što dozvoljava, jer na kraju on kreira pravila. Što ne stimuliše klubove koji rade sa decom, nego kroz pravila stimuliše klubove koji kupuju igrače. Već nekoliko godina smo svedoci donošenja, u najmanju ruku, čudnih odluka. Bilo je svega, lobiranja, pojedinačnih interesa, klupskih interesa. Nadam se da će doći vreme da se misli o igračima, a dva stranca u ekipi ne doprinose razvoju naše dece. Ne bih dalje o ovoj temi, jer će se mnogi uvrediti zbog istine.”
Može li Spartak da se u budućnosti bori za titulu prvaka Srbije?
”Verujem da može. U Spartaku se uvek nađe neki vizionar (ili “Guru”) koji o tome razmišlja. Tako i sada. Naš Izvršni odbor sa predsednikom Berenji Ištvanom na čelu i profesorom Predragom Matkovićem, radi na tome da klub radi sa svojom decom, sa svim kategorijama. Nama u klubu je cilj da se vratimo na “stare grane”, što je teško u ovakvom sistemu, ali ne odustajemo. Dobra organizacija, rad i znanje koje imamo u stonom tenisu, će nas vratiti na vrh gde smo nekada bili. Mislim da je za naš klub izuzetno važno da pored stvaranja šampiona ima mnogo dece koja treniraju stoni tenis i razvijanje te dece u bolje ljude, u korisne članove društva. Pronalazak balansa između masovnosti i kvaliteta, u današnjem okruženju kada mnogi faktori deluju protiv takvog načina rada nije lak, ali verujem da je Spartak na dobrom putu.”
Kako ocenjujete rad Stonoteniskog saveza u proteklom periodu ? Kako ocenjujete organizaciju i sportske rezultate?
”Kroz stonoteniske rezultate gledam rad STSS. Rezultata nema, ali dugi niz godina unazad. Kao što sam rekao ranije, za rezultate je najodgovorniji STSS. Razloge za to moraju sami da pronađu i da nas povedu u bolju budućnost. Verujem da imamo dovoljno znanja i mudrosti da popravimo situaciju. Rad kancelarije STSS je dobar, jer tu rade profesionalci koji znaju svoj posao. Naravno, mislim na gospođu Smiljku Radivojčević i gospodina Baticu Milićevića.”
Posle šest godina došlo je do kompletne promene rukovodstva u STSS. Kako Vam se čini nova uprava saveza, sigurno poznajete imenovana lica na čelu sa predsednikom Ilijom Lupuleskuom? Šta očekujete od njih?
”Da, promene su uvek dobre i treba očekivati bolje sa tim promenama, jer ne sme biti “nesmenjivih”. Ako nema rezultata, a nije ih bilo, smena je neophodna. Nova uprava će imati mnogo posla oko izmene pravilnika, sistema takmičenja, narušenih odnosa, itd. Rešiće se svi ti problemi, pravilnici, ligaška takmičenja, dovođenje stranaca, ali suština moga gledanja na sam napredak stonog tenisa u Srbiji jeste rad sa mladima, stimulisanje klubova koji rade sa mladima, kao i uspostavljanje Centara koji su izuzetno značajni za razvoj igrača. Bez toga nema napred. Želeo bih da vidim sve koji mogu da pomognu da sklone svoju sujetu i da se udruže da bismo svi mi, a prevashodno neke nove generacije išli napred, u vrh svetskog stonog tenisa.”
