Pete je odgovarao na naša pitanja i detaljno predstavio probleme u domaćem stonom tenisu, ali i ponudio rešenja za koja trenutno rukovodstvo STSS nema sluha.
Kako gledate na današnji stoni tenis u Srbiji u odnosu na vreme kada je važio za jedan od najtrofejnijih individualnih sportova kod nas?
”Najvažnije je da danas, kao i nekada, ima puno dece u stonom tenisu. Popularan je sport kod dece ali i kod veterana i u tom delu se ništa nije promenilo. Naravno, sam sport se promenio, način odigravanja poena, loptice, gume… Danas se, za razliku od nekada, svuda u svetu igra stoni tenis, konkurencija je mnogo jača, pa je zato i teže doći do rezultata nego ranije. Samim tim, postoji mnogo bogatijih saveza koji mogu mnogo više da ulože u svoje igrače, a mi tu zaostajemo.”
Do pre nekoliko sezona, pred Evropsko za mlade, pitali smo se sa koliko medalja ćemo se vratiti, dok su danas sve četiri selekcije u drugoj diviziji. U čemu je problem? Predsednik saveza je više puta izjavio da su krivi klubovi i loš rad trenera sa decom. Da li delite to mišljenje?
”Mnogo kuburimo sa rezultatima i uspeli smo da uništimo praktično sve što je bilo dobro. Do pre nekoliko sezona imali smo sjajne rezultate na evropskim takmičenjima ali nismo znali da taj kontinuitet zadržimo, da naša deca nastave da napreduju. Predsednik Karakašević tu ima pravo kada kaže da se u klubovima nedovoljno dobro radi, ali je i u savezu rad izuzetno loš – besplanski, besprogramski. Sve to je dovelo do toga da su naši rezultati danas ovakvi kakvi jesu. Za Srbiju je premalo da igra drugu diviziju. Moram reći i da su klubovi prilično siromašni a sistem je takav da se mora ići na mnogo međunarodnih turnira kako bi igrači imali nekakav rejting kada dođu na to Evropsko prvenstvo. Međutim, tada igrače zadesi hendikep da već na startu igraju protiv jako kvalitetnih igrača koje je mnogo teško pobediti. Roditelji moraju da snose najveći trošak u karijeri deteta, ali moraju imati pomoć kluba, regionalnog saveza ali i STSS. Svedoci smo da od toga nema ništa i igrači i roditelji su prepušteni sami sebi. Marko Jevtović i Žolt Pete, na primer, su igrači koji imaju svetske i evropske medalje u mlađim kategorijama. Jevtovićev lični trener bio je Slobodan Tasković koji je sada u inostranstvu i njega su stalno omalovažavali, pa je čovek uzeo i otišao. Sve igrače koji su nešto značili u Beogradu, Tasković je stvorio. Žoltov lični trener sam bio ja i nikada nisam dobio šansu, sem kod Dušana Osmanagića dok je Žolt bio kadet. Tada sam bio jedan od trenera kadetske reprezentacije i kako se Žolt penjao, tako sam se trebao penjati i ja, međutim, stalno su govorili da nemam pojma. Desilo mi se da sam ga na Evropskom prvenstvu vodio do ulaska u polufinale i kad je došlo do odigravanja polufinala, dobio sam avionsku kartu za nazad i seo je drugi trener da ga vodi.”
Jedan ste od “najglasnijih” kada je reč o tumačenju prednosti ili nedostataka čestih izmena ligaških Propozicija pošto se menjaju skoro svake sezone. Kakav je vaš stav po tom pitanju i koji je po vama idealan sistem takmičenja u domaćem prvenstvu?
”Moj stav je poznat! Podržavam sistem redovne lige, to jest domaćin-gost. Tako je u ozbiljnim zemljama gde stoni tenis beleži dobre rezultate, kao što su Nemačka, Francuska, Mađarska, Rumunija… Mi stalno nešto menjamo i prilagođavamo Propozicije zbog nekolicine ljudi kojima to odgovara, a ne radimo u interesu stonog tenisa. Sistem domaćin-gost je takođe idealan da klubovi privuku lokalne sponzore jer ako ne nastupaju u svojim mestima tokom cele sezone, ne mogu ni da očekuju pomoć lokalnih privrednika. Niko ne gleda utakmice u turnirskom delu, što smo imali prilike da vidimo i ove sezone. Najtužnije je to što, ponoviću, imamo loš sistem zato što odgovara pojedincima.”
Da li mislite da je igranje po dva stranca u ekipi dobro za srpski stoni tenis? Činjenica jeste da Super liga odavno nije imala toliko kvalitetnih igrača, zar ne?
”Super liga nam jeste jedna od najjačih u Evropi zbog velikog broja stranaca, ali ovo nije liga nego cirkus. Stranci bi nam dobro došli ako bi imali sistem domaćin-gost, da publika može da ih vidi. Situacija koja se trenutno dešava, da se stranci ne zadržavaju u Srbiji već samo dolete na meč, odigraju, uzmu novac i vrate se u svoje zemlje, nikako ne odgovara mladim igračima koji nemaju priliku da se takmiče u najvišem rangu. Uz to, ti stranci ne borave dugo u Srbiji, prosto ovde ne žive, i ne pomažu mladim igračima ni u trenažnom radu kao kvalitetni sparing partneri. Da skratim, stranci usporavaju našim mladim igračima napredak. Mešetarima koji drže tri igrača a nemaju ni jednog mladog iz svojih redova, ovakvo stanje odgovara. Mi u Temerinu baziramo prvu ekipu na igračima iz Temerina i mislim da je to pravi put, da naši igrači igraju.”
Jedan ste od trojice osnivača Zajednice klubova koja suštinski nikada nije zaživela budući da joj STSS nije poverio organizaciju liga. Zašto mislite da bi Zajednica bolje vodila lige od STSS?
”Zalažem se da Super ligu vodi Zajednica klubova, da čelnici superligaških ekipa sednu i dogovore se šta je njihov interes i koji je najbolji način odigravanja. Ako većina klubova iz Super lige, a ne iz treće ili četvrte lige, kaže da im odgovara domaćin-gost, neka tako i bude, a ako misli suprotno, ja ću to prihvatiti. Jako sam ponosan što sam jedan od osnivača Zajednice i znam da većina superligaša ima stav da treba igrati ligu domaćin-gost. Paradoks je da o stvarima u Super ligi odlučuju klubovi iz nižih liga, zato što glasovi na Skupštini isto vrede – jedan klub, jedan glas. Da li mislite da u fudbalu klub iz niže lige može da ima jednako vredan glas kao što imaju Partizan ili Crvena zvezda? Fudbal, košarka i drugi jaki sportovi imaju Zajednice koje funkcionišu i ne mogu da shvatim da rukovodstvo STSS nema osećaj šta klubovi žele i da savez postoji zbog klubova a ne klubovi zbog saveza. Dok se to ne promeni, sreće u ovom sportu nema!”
Dugo ste u stonom tenisu. Šta biste promenili da ste u prilici da donosite odluke?
”Kompletnom rukovodstvu Stonoteniskog saveza Srbije i Vojvodine bih se zahvalio. Zadržao bih sekretara STSS, gospođu Smiljku, koja je profesionalno lice i koja svoj posao godinama obavlja na visokom nivou, ali bih se ostalima zaista zahvalio. Zašto? Zato što nema rezultata, nema novaca, ne postoji nikakav sistem… Ne kažem da su loši ljudi, daleko od toga, ali su nesposobni da to vode. To su pokazali! Stanje je haotično, deca nam ne putuju na takmičenja, priprema je jako malo i za to nisu krivi klubovi već savezi. Moraju da shvate da su oni postavljena lica koja možemo promeniti. Rukovodstvo koje nije u stanju da budžet ojača sponzorskim ugovorima i obezbedi dobar priliv sredstava, nije dobro. Samo čekaju da dobiju novac od pokrajine ili republike i za mene su to neuspešna rukovodstva. Čelni ljudi moraju biti sposobni, a ne da se diče da nisu ukrali ni dinar. Ja hoću da verujem da niko nije ukrao ni dinar, ali onda svako ko je pošten može biti predsednik, bez obzira što nije u stanju da obezbedi novac i napravi sistem i rezultate.”
Kako gledate na upravljanje trenutnog rukovodstva Stonoteniskog saveza Srbije?
”Aleksandar Karakašević je u stonom tenisu vrh. Ako je neko bio igrač svetske klase to je bio on i to se ne osporava, barem ja ne osporavam. Uvek sam s ponosom pratio njegove rezultate. Međutim, to ne znači da dobar igrač može biti i dobar predsednik. Mogao bi da bude dobar predsednik da je napravio dobru ekipu oko sebe, ali nije bio u stanju da to učini. Sebičan je i misli da srpski stoni tenis pripada njemu, i misli da je samo njegovo mišljenje ispravno. Prosto je, ako nema rezultata i novca, doviđenja svima iz saveza, od predsednika preko selektora i tako dalje… Trebaju doći novi ljudi koji do sada nisu bili na rukovodećim mestima, treba im dati priliku, pa ako se ni oni ne pokažu kako treba, smeniti i njih! Ako za nešto mogu da pohvalim rukovodstvo, to je organizacija Evropskog prvenstva za mlade u Beogradu. Sam ambijent, dvorana, prenosi, sve je bilo na visokom nivou i svaka im čast na tome!”
Nedavno je na redovnoj Skupštini STSS održanoj u Kruševcu praktično izglasano nepoverenje rukovodstvu STSS pošto nije usvojen nijedan izveštaj predsednika. Ipak, predsednik nije podneo ostavku. Kako gledate na to jer se postavlja pitanje zašto onda organizovati redovne godišnje sednice kada nema odgovornosti?
”Ostavku bi morao da ponudi kao moralni čin! Ako vam skupština ništa ne usvoji, kao što se i dogodilo, znači da delegati nemaju u njega poverenje i da tu nešto ozbiljno ne štima. Ne znam zašto ne ponudi ostavku, jer to je, ponavljam, moralni čin. Svakako ima pravo da se ponovo kandiduje jer bi bila raspisana izborna skupština pa ako ga izaberu, neka bude ponovo predsednik. Da meni u mom klubu skupština ništa ne usvoji, istog momenta bih dao ostavku. Da ne bude da je Karakašević jedini, isto se događa i sa selektorima. Beležimo loše rezultate a nikome od njih ne pada na pamet da ponude ostavke. Ne znači da ih treba menjati, ali kao moralni čin moraju da ponude ostavke.”
Porodica Pete jeste veoma poznata i verovatno jedna od retkih koja ima tri generacije stonotenisera. Vaš sin Žolt i dalje je jedan od naših najboljih igrača, tu je i Zoltan, takođe bivsi reprezentativac, a nadolazi i devetogodišnji Maksim koji se smatra za trenutno jednog od najvećih talenata kod nas. Čuli smo Vas po turnirima da govorite da sa Maksimom nećete pogrešiti po pitanju izbora reprezentacije. Na šta ste konkretno mislili?
”Naša zemlja je Srbija! Maksim ima san da jednog dana igra za reprezentaciju Srbije i ja bih to najviše voleo, ali sigurno ne s ovim ljudima. Postoje dve mogućnosti, da svi ovi odu a mi da ostanemo, ili da oni ostanu a da mi odemo. Zašto? Zato što u ovo rukovodstvo nemamo poverenje, ništa dobro meni i mojoj porodici nisu uradili, čak su nas i sputavali i omalovažavali i nisu pružali zaslužene šanse. Kada je Zoltan počeo dobro da igra, sklonili su ga iz reprezentacije jer su se drugi uplašili da će od njih biti bolji. Mogu ovi ljudi i da ostanu, ali da shvate neke stvari i pokažu da su spremni da se promene i počnu da postupaju ispravno. I dalje misle da su bitniji od klubova i igrača… Maksim svoju budućnost vidi u reprezentaciji Srbije ali ako ga neće podržavati onda nema smisla. Takav put smo jednom već prošli, Žolt je bio takav evropski talenat i odgovorno tvrdim da je savez stao iza njega, postao bi svetski igrač. Ništa mu savez nije pomogao u postignutim rezultatima već klub, brat i ja. Što se Maksima tiče, svako vidi, i ako neki neće da priznaju, da je on jedan od najvećih talenata u koga bi vredelo uložiti neki dinar.”
Koja je Vaša poruka za klubove, ali i za roditelje jer ste i sami roditelj koji je podržavao svoju decu u stonom tenisu?
”Stoni tenis je prelep sport, ali svi roditelji treba da budu svesni da se od stonog tenisa jako teško može živeti. Nisu to ni tenis ni fudbal… Samo vrhunski igrači mogu od stonog tenisa da žive i moja preporuka je da ne smeju slušati trenere koji ih savetuju da treba trenirati čitav dan i da treba vanredno ići u školu. Izuzev malobrojnih igrača koji su jako talentovani i kojima struka predviđa velike rezultate, ostali to nikako ne bi smeli sebi da dozvole. Škola se mora pohađati, fakultet se mora završiti. Što se klubova tiče, moraju da se potrude da stvore što bolje uslove da deca mogu da se bave stonim tenisom. To je jako važan momenat. Više se ne može trenirati u garažama i šupama. Pored uslova, treba obezbediti kvalitetan stručni rad, praviti dobre selekcije, a klupska uprava mora da obezbedi finansije da sve to pokrije.”
